Violinista na krovu

Beleška o delu i autorima

Mjuzikl “Violinista na krovu” (“Fiddler on the Roof”) je delo pisca Džozefa Stejna (Joseph Stein) i kompozitora Džerija Boka (Jerry Bock), koji su, zajedno sa autorom songova Šeldonom Harnikom (Sheldon Harnick), na osnovu serije priča “Tejvje i njegove kćeri” (“Tevye and his Daughters”, 1894-1914) Šolema Alejhema (Sholem Aleichem) stvorili jedan od najpopularnijih i najizvođenijih primeraka ovog žanra. Tema “Violiniste na krovu” su svakodnevica i sudbina siromašnih Jevreja u carskoj Rusiji početkom prošlog veka. Glavni junak priče je Tejvje, mlekadžija i otac pet kćeri, koji se bori na dva fonta, da bi očuvao ustaljene jevrejske običaje i tradiciju. S jedne strane, on pokušava da se odupre volji svojih triju odlučnih kćeri, koje žele da se udaju iz ljubavi, a ne da prihvate muževe koje im roditelji odrede. S druge strane, Tejvje i ostali stanovnici sela se suočavaju sa represijom carske vlasti, koja će ih na kraju i prognati iz njihovog zavičaja. Radnja mjuzikla na uzbudljiv, potresan ali i humoran način govori o tradiciji i progresu, o mukama običnih ljudi i njihovoj nadi u bolji život;  pored toga, podjednako važan elemenat atraktivnosti i privlačnosti "Violiniste na krovu" predstavlja muzika, zasnovana na narodnom melosu ruskih i poljskih Jevreja tog doba.

"Violinista na krovu" je praizvođenje doživeo 2. IX 1964. godine u Imperial Theatre na Brodveju (Njujork), u režiji i koreografiji Džeroma Robinsa (Jerome Robbins), a glavnu ulogu je igrao Ziro Mostel (Zero Mostel). U Srpskom narodnom pozorištu "Violinista" je prvi put postavljen 17. X 1992. u režiji Voje Soldatovića, sa Zafirom Hadžimanovim u glavnoj ulozi i igran sa velikim uspehom dvanaest sezona. (Svetislav Jovanov)

Biografija reditelja:

Atila Bereš rođen je u Targu Murešu/Rumunija 1971. godine. Završio je matematički smer na Univerzitetu Babes-Boljai u Klužu a potom studirao glumu na Fakultetu za dramsku umetnost u Targu Murešu. U Budimpeštu se preselio 1999. godine, gde je na Univerzitetu za pozorište i film završio režiju, u klasi Lasla Babarcija. Nakon toga, postaje reditelj u pozorištu u Egeru, zatim u pečujskom Narodnom pozorištu. Nedugo potom, Gabor Kerenji Mikloš poziva ga da u budimpeštanskom Operetskom pozorištu režira “Baronesu Lili” Eugena Huske. Sarađivao je kao jedan od reditelja u nastajanju uspešnog mjuzikla “San letnje noći”. Postao je glavni reditelj budimpeštanskog Operetskog pozorišta 2006. godine. Radio je i u Kečkemetu, Sombatelju i u NP Budimpešta. Trenutno je zamenik direktora Narodnog pozorišta u Miškolcu.

Budapest klezmer bend

Note koje cvile i jadikuju, koje se smeju i jecaju - smeh sa suzom u oku, to je odlika klezmer muzike koja originalno potiče od istočnoevropskih Jevreja Aškenaza. U predstavi “Violnista na krovu” svira je čuveni Budapest klezmer bend koji u ovom sastavu svira od 1990. godine. Njegov osnivač, vođa i diregent Ferenc Javori učio je ovu muziku u autentičnom jevrejskom miljeu, od starih klezmer muzičara koji su činili deo svakodnevnog života Jevreja. Ostali muzičari u bendu su diplomci budimpeštanske muzičke akademije “Franc List”. Fondacija Pro kultura Mađarske akademije nauka dodelila im je 2000. godine nagradu “Zoltan Kodaj” za promovisanje jevrejske kulturne tradicije. Sam Javori, za svoj rad, prošle godine dobio je nagadu “Lajoš Košut”.

Atila Bereš, reditelj:

“Kao mlad sam mislio da mi život određuje tradicija, pre deset godina - napredak, a danas ne znam, ali znam da se moram baviti tim pitanjima. Za mene ova dva pojma nisu antagonistička, nego dopunjuju jedan drugog. Mislim da je dokaz toga ovaj komad. Možemo ga tumačiti i kao pomalo političkim komadom, ali je on pre svega ljudski i duboko human... Ponudiće publici upravo to – najhumanije što čovek čoveku može dati: nadu, radost, humor... Ima nekoliko izuzetnih karaktera i uloga. Mene uvek iznova zadivljuje Tejvjeova životna filozofija, ta nekako lagana i nenametljiva a - uvek duhovita – mudrost. On se uvek obraća bogu, polemiše sa njim, citira Bibliju, komentariše je, ponekad je skeptik, nekad cinik, i uvek dosledno duhovit u svemu tome. Istinski me oduševljava ta njegova humoristična filozofija. Našao sam ovde dobre glumce, otvorene ljude, što je jako važno za svaki novi početak. Progovaramo na univerzalnom, pozorišnom jeziku i zato se razumemo... “

Aron Balaž, Tejvje

“Ne smemo zaboraviti da mi svojim radom, delanjem i postojanjem krojimo istoriju. Ne smemo zaboraviti da mi ljudi umemo da se zaboravimo a ne smemo da zaboravimo na šta smo sve sposobni spremni, i zato treba da pazimo kako ispisujemo tu istoriju. Tradicijom se mora pažljivo rukovati. Ne zaboraviti šta si, i odakle si, a ipak biti deo vremena u kojem živiš i stvaraš - to je umeće. Naša priča govori o tome da su u svemu tome najbitnije ljudska duša, savest, čistota”.

Gordana Jošić Gajin, Golde

“Tamo gde tradicija pokušava da se održi, tamo gde žive ljudi koji pokušavaju da puste korenje na mestu gde ih nisu ni imali, tamo gde žive ljudi koji su prinuđeni da napuste svoj dom, tamo se tka priča o čoveku, porodici, zajednici... O jednom malom, mudrom, toplom čoveku, punom sumnji i dilema. Platno i boje su tu, razne četkice takođe, kako one za precizne i tanke linije, tako i one za široke i velike poteze. Treba odabrati nijanse i početi nanositi boje! To je najzanimljiviji deo glumačke igre a, naravno, i najteži! Vrlo sam uzbuđena, treba spojiti pesmu, igru, glumu. Sve iscrpljuje, treba ostati zdrav! Volela bih da naše pozorište češće radi ovakvu vrstu predstava. Vrlo sam srećna što sam deo svega ovoga. I vrlo počastvovana!”

Agota Ferenc, Hodel

"Kao da prelazim reku punu vrtloga... Kao dete kad zamišlja lavirint... Tražim drugu stranu a nešto mi ne da da napredujem, željna sam izlaza a drže me zidovi. Uhvati me za ruku i vuče. Plivamo zajedno. Vrtlog nas vuče do dna, ona - Hodl - me drži. Udaramo od zidove, glasno prizivam sad već bilo koga. Ona je ta koja u tom lavirintu živi. Zna svoj put, traži izlaz. Ima li ga? Treba li u njega verovati? Da li je to suština tradacije? Vera u istu? Ona me gleda i smeši se. Znam da je izlaz blizu:)"

Nebojša Savić, Perčik

“Nekada su mladi ljudi bili motor sveta, menjali su ga sa strašću i velikim nadama. Danas mi se čini da nije tako, mladi ljudi su nekako postali konformisti, nemaju nekih velikih želja, ni energije za promenom... Mi u “Violinisti” govorimo o životu i tradiciji. Ne treba birati između jednog i drugog. Treba napraviti balans. Tradicija je lična karta jednog naroda ali ona ne treba da bude prepreka modernom, naprednom. Čovek mora da zna šta se dešava u svetu, kaže i moj junak Perčik, a mi danas, paradoksalno, iako nam je ceo svet praktično pod rukom, uglavnom nemamo pojma ni o čemu, ništa nas ne zanima, postajemo neznalice. Moćnu stvar kakva je internet ljudi danas koriste mahom za igrice. Mora biti neke nove snage i energije, neke nove nade i želje da bi se svet poboljšao i napredovao.”

”Emina Elor, Cajtel

“Moj lik i ja smo u dobrim odnosima... Mada mislim da je Cajtel jedan od “najdosadnijih” likova u dramskoj istoriji... Ne kažem to u negativnom smislu, već zbog otkrića... Neko vreme sam pokušavala da nađem tu grešku u njoj zbog kojeg će imati neku manu, biti smešna ili tragična... Međutim, Cajtel je “normalna” devojka sa čvrstim odlukama i iskrenom ljubavlju prema njenom izabraniku - Motlu. Vera i energija su, ja mislim, ključne stvari u rešenju mog lika a i predstave u celini. Mazeltov!”

Milovan Filipović, Motl

“Priča o Motlu iz “Violiniste” mogla bi da zvuči kao neka sekvenca iz bajki... Bio jednom jedan siromašni krojač koji je voleo ćerku siromašnog mlekara, nju su obećali bogatom mesaru, a onda se zbilo čudo... Motl je smotan, zbunjen, nesiguran, bez samopouzdanja, ali je ljubav ono što ga pokreće da se menja i on postaje sigurniji, spretniji, hrabriji... Reditelj, koji je i sam bio glumac na prvoj probi je rekao da najviše voli baš lik Motla. Često je igrao neke detalje, pa nismo ni imali potrebu za prevodom. Jedini problem, kad veċ igram lik koji je smotan, što mi koreograf nije dozvolio da i u koreografijama budem smotan:)”

Silvia Križan, Fruma Sara

“Igrati na nematernjem jeziku, to nikad nije lako. Nije lako jer jezik nije samo značenje reči. Mi često zaboravljamo emotivni sadržaj reči koji nema veze sa značenjem. Različite reči sa istim značenjem bude u nama različita osećanja. Sam odabir baš te određene reči ocrtava karakter lika koji ga izgovara. Ta - emotivna suština određene reči - često ne proizilazi iz forme te reči, nema veze ni sa tim kako zvuči, kako je zvučno doživljavamo, nego je povezana sa nečim što proizilazi iz naše kulture, tradicije, događaja iz zajedničke prošlosti. Na primer, reči koji su se često pojavljivale u uspavankama, dečjim pesmicama, uvek će nas emotivno asocirati na te srećne dane detinjstva, nesvesno će u nama buditi osećaj zaštićenosti, slobode, bezbrižnosti. Ako tih pesemica u našem životu nije bilo - a nije ih bilo jer si pripadnik druge jezičke sredine, neke druge pesme te uspavljuju u ranom detinjstvu - ti ni ne možeš da imaš iste podsvesne asocijacije kao neko kome je jezik na kojem glumi maternji.”

Aleksandra Pleskonjić, baka Cajtel

“Naša predstava jeste mjuzikl, ali podseća i opominje na usud raznih seoba i povampirenja fašizma kojima svedočimo. Mi smo ovde nasred puta, puta odrona, poplava, ratova... Stalno se osećaju te seobe, svi smo sa nekim zavežljajima u rukama, bilo bukvalno, bilo sa mentalnim zavežljajima punim čežnje i misli o odlasku negde gde je bolje i drugačije... Malo generacija uspeva da živi mirno, bez nekog ozbiljnog potresa... Puno ljudi na sceni u ovoj predstavi podseća me na neka moćna pozorišna vremena. Ovaj naš rad daje mi iluziju da nismo toliko bedni, da se nešto dešava.”

Gordana Đurđević, Jente

“Nije mi stran ovakakv rad, sa puno ljudi, na dva jezika... Za studentskih dana bila sam u salašarskom pozorištu, sa kolegama sa mađarske klase, igrali smo u mešovitim sredinama i divno komunicirali sa običnim svetom, tih osamdesetih godina, bila sam druga godina mojih glumačkih studija... I onda se to, kao neka reka ponornica, izgubilo... Ali duh, očigledno, nije utihnuo i evo nas sada ponovo zajedno. Naša predstava je aktuelna i danas, na početku 21. veka koji ne sluti na dobro... Na vidiku je veliki sudar new agea i tradicije. Na koga se u tom sukobu kladim? Na meru i istinu koje pobeđuju.”