Don Kihot - Second Hand

Po motivima romana Miguela de Servantesa

O čemu je Ujvidekov "Don Kihot - Secod Hand"?

"Verujem da je važno da ne podižemo zidove oko sebe, nego da ih rušimo i da ljude neprekidno pokušavamo da gledamo u oči. Evropska kultura, sveopšti život danas, naše potrošačko društvo, baziraju se na ideologiji straha, sistematskog zaplašivanja. Ovaj svet je postavljen na zakonima koji su tu da plaše. Svugde vidim kontrolu, pokušaj da nas se kontroliše. Jedino je dete slobodno. Vidiš da ga baš briga za sve zakone. I upravo to dete i njegov pogled na svet je lek protiv ovog današnjeg sveta kontrole. Da češće budemo deca, da se ludiramo, da se igramo. Ne da igramo igre, što odrasli rade - igraju uloge, nego da se igramo.”, kaže Sardar Tagirovski reditelj predstave. 

Ko je ko u predstavi?

Sanče Panse i Don Kihoti: Livia Banka, Emina Elor, Agota Ferenc, Daniel Husta, Silvia Križan, Judit Laslo, Arpad Mesaroš, Emeše Nađabonji, Atila Nemet, Gabor Pongo, Zoltan Širmer i Bence Salai.

Premijera predstave "Don Kihot - Second Hand" koju, inspirisan legendarnim Servantesovim delom, režira regionalna pozorišna zvezda Sardar Tagirovski biće 2. marta. Ovaj reditelj kompleksnih rusko-tatarskih korena (rođen u Kazanu, detinjstvo proveo u Mađarskoj a školovao se u Rumuniji) najpre je držao radionicu kolektivnog stvaranja uloge sa glumcima, koja je bila ključno tlo za nastajanje predstave.  Tagirovski je jedan od najzanimljivijih mladih stvaralaca u Mađarskoj i na teritoriji Transilvanije. Njegove predstave retko sadrže reči, najčešće su satkane od slika, muzike, zvukova... Njegov Don Kihot neće striktno pratiti događaje u romanu, već će kroz glumu, slike i raspoloženja analizirati fenomen donkihovtštine, borbu protiv (sopstvenih) vetrenjača. Inače, upravo ovaj Servantesov roman bio je inspiracija za naslov ovogodišnje sezone u Novosadskom pozorištu - "Vetrenjače".

Reditelj Sardar Tagirovski: „Svako u sebi nosi, i nekog Dona Kihota, i Sanču Pansa. Ali i Servantesa koji učestvuje u čitavoj našoj priči da pokaže razne uglove gledanja, on saoseća sa svojim junacima, čak i kada ih začikava. Za nas je bilo bitno da shvatimo da je Don Kihot neizmerna vera u nemoguće. Don Kihot - za mene je to detinjstvo, vera u nemoguće, u beskonačnu, bezuslovnu radost, što je iskonska želja svakog deteta.  U detinjstvu se suočavamo sa granicama, pravilima, sa smrću dragih ljudi, gubi se pomalo tlo pod nogama, i dete pokušava da nađe neki centar, neko uporište lubavi. Neki ideal ljubavi, biti voljen i voleti. Tokom rada na predstavi ulazili smo u uspomene glumaca, u doba kad su čisto čeznuli za nečim. Tražio sam od njih da mi ne pokazuju šta su hteli da budu, nego da budu to što su hteli da budu. Ne da to izvode na sceni, nego da to budu na sceni. Da ne grade nove kule i zidove, nego da ih ruše, ciglu po ciglu. Da dopremo do njih, do suštine. Što je lepo ali i bolno.... Nisam religiozan ali verujem... Verujem da je važno da ne zidamo zidove oko sebe, nego da ih rušimo i da pokušamo gledati ljude u oči. Evropska kultura, pa i sve druge svetske kulture, naše potrošačko društvo, baziraju se na ideologiji straha, sistematskog zaplašivanja. Ovaj svet je postavljen na zakonima koji su tu da plaše. Svugde vidim kontrolu, pokušaj da nas se kontroliše. Jedino je dete slobodno. Vidiš da ga baš briga za sve zakone. I upravo to dete i njegov pogled na svet je lek protiv ovog današnjeg sveta kontrole. Da češće budemo deca, da se ludiramo, da se igramo. Ne da igramo igre, što odrasli rade, igraju uloge, nego da se igramo. I da češće zaboravimo osećaj krivice i sramote. Da dopustimo sebi grešku, da je ismejemo pred drugima, da se ne plašimo toga.“

Glumci o "Don Kihotu", osećaju donkihotstva, slobode, sudaru želja i stvarnosti...

Emina Elor: "Potraga. To je moja ključna reč ako mi kažeš "Don Quijote" Novosadskog pozorišta. Potraga za snovima, potraga za nečim boljim, potraga za detinjstvom - nevinim, bezgrešnim, bezobaveznom... Za istinom i istinitim.. Na putu srećemo priljatelje... A i nepriljatelje.. Srećemo ljubav, drugarstvo, herojstvo, slavu, i bol, i patnju, i smrt... U pokretu smo. Idemo, trčimo, perpetum mobile smo... U potrazi smo za idealnom predstavom..."

Silvia Križan: "Meni je ova predstava lek. Nema nikakve veze sa romanom, nema tu nekog smešnog starog ludaka. Svi smo mi u ovoj predstavi Don Kihoti i Sančo Panse, ali samo po duhu, po slobodi. Sloboda ne postoji. Svi mi igramo uloge. Svi mi imamo kodekse ponašanja na poslu, kodove oblačenja. Zna se šta pristoji mladoj devojci i nije baš ukusno isto to obući iznad nekih godina. Nije dozvoljeno ponašati se po osećaju, ne samo da nije dozvoljeno urlati ne daj bože pa i udariti, vež nije dozvoljeno i smejati se glasno, pozdraviti veselo onog drugog, pevati po ulici . Ponašati se lepo, znači ne ponašati se nikako. Truditi se da ni na koji način ne uznemiravamo onog drugog, ni svojim jadima, ni svojom srećom.

Naša predstava nije o tome. Nije o slobodi. Ali pogotovo nije o robovanju svakojakim kodovima ponašanja. Naša predstava je ponajviše o seti. O izgubljenoj slobodi. Jer Don Kihot ne radi ništa drugo do i svako zdravo dete. A šta je kod deteta zdravo, ljupko, drago našem srcu, sve to nije dozvoljeno posle desete godine. I ako zaista uđete u tu temu, kao što smo mi ulazili na probama, primetićete da sećati se je istovremeno sreća i neka neizmerna tuga. Jer sve to više ne postoji. Sve to više nije dozvoljeno. Ne možete više biti ni mašinovođa, ni lekar, ni princeza, ni pas, ni mačka... Ne mogu vas pokojni preci držati za ruke kao što su to činili dok ste bili mali. Ili ipak mogu? Zar ipak možete da postanete Lepa Brena, policajac, političar, stručnjak za dinosauruse, astronaut? Ako možete, onda ste Don Kihot. Onda ste budala koja je sišla s uma, koja je izgubila vezu sa stvarnošću, koja ne razume odrasle zakone ovoga sveta."

Bence Salai: “Optužiti druge i prebacivati odgovornost je udobno, i inače apsolutno prirodna reakcija, ali treba da postoji granica posle koje ne možema da lažemo više. Svest o sebi i konstantna samokritika jako je važna. Naravno, ništa to ne vredi ako nam je ličnost puna dubokih kompleksa i povreda da ne možemo objektivno da procenimo sebe i svet oko nas. Ovo je pravi donkihotizam: začarani krug, i ne znam da li postoji rešenje za to. Velika prednost akademskog školovanja za glumu je da nas uči samoupoznavanju, bavljenju samim sobom. Baš zato nam to pomaže da odbacimo neke iluzije. Evo jednog primera: lako ću prihvatiti da ne mogu da igram Juliju ako uvidim da imam 200 kilograma i da sam, by the way muškarac na steroidima. Ovo može da zvuči kao šala ali je bitno. Jakos sam besan kad pomislim koliko njih veruje novopečenim life-coachima i motivacionim trenerima, njihovim lažima, kao na primer da je u životu dovoljno samo da nešto jako želiš i već je tvoje. Moja generacija (Y) je svakako izgubljena, ona bi, umesto da kopa po ko zna kojem Koeljovom romanu, trebalo da uzme motiku u ruke. Njoj nedostaje ogroman šamar stvarnog sveta a tu prvenstveno mislim na sebe. Ne mislim da je diletatno ronjenje po dušama korisno i preporučljivo, baš zato mislim da pozorište samo po sebi ne leči. Srećom, naš Don Kihot ne želi biti psihodramska seansa – veoma se nadam da neće biti to. To je, zapravo, jedna igra. Jedan veseli Jungovski svinjokolj, u dvorištu Platonovih ideja… Or, what you will.”

Gabor Pongo: "Optužbe uglavnom proizlaze iz toga što ne poznajemo sebe, pa neki ciljevi ili želje koje smo postavili "sebi" nemaju realnu podlogu ili postanu nedostižni. Onda za taj neuspeh optužujemo druge! Upoznavanje sebe je vrlo odgovoran proces koji traje do kraja života, uz veliki spektar raznovrsnih osećanja među kojima su i razočarenja! Ali, ako ta razočarenja prođu kroz emocionalno-racionalni filter, ako se utvrde i prihvate, mislim da nam takvi procesi pomažu u budućnosti da bolje razumemo sebe! Pomažu našim vrlinama!  

Svakako si u oba slučaja ti! Jedina stvar koja je bitna je da, kada odrasteš moraš da znaš da si ti taj koji svojim odlukama kroji svoju sudbinu! Imati ideal i žuditi za nečim nije greh ali treba biti upoznat sa svojim mogućnostima da bi upravo njih mogao usavršavati ka svom idealu! Treba naučiti gubiti, što je jednako važno kao i pobediti, jer će te možda baš taj osećaj neuspeha dovesti do svog ideala, a pobeda sa druge strane možda zaslepiti!

Put sadašnjosti je u suštini jedna beskrajna raskrsnica prošlosti i budućnosti! Mi ne pričamo o tome kakav je Don Kihot, već smo svi mi na momenat "Kihoti" a taj momenat jednako znači biti dete-uspomena-predstava-igra! Biti Ja!"