Obavestenje

* Sve predstave sa redovnog repertora imaju prevod na srpski. Prevod se emituje na scenskom portalu. *

Kad te Bog ritne u stomak rodićeš umetnika

- kritika predstave Kad te Bog ritne u stomak -

 

U Novosadskom pozorištu/Újvidéki Színház pred premijernom publikom 8. juna odigrana je praizvedba predstave “Kad te Bog ritne u stomak”, rađena po romanu Ildiko Lovaš. Andraš Urban, autentičan, provokativan i eksplozivan pozorišni reditelj, čije su režije događaj diljem regiona i Evrope, predstavio je i ovaj put neverovatne umetničke i teatarske “akrobacije” spajanjem glumaca i energija Novosadskog pozorišta/Újvidéki Színház i subotičkog Pozorišta "Deže Kostolanji”. Najnovija Urbanova režija “Kad te Bog ritne u stomak” jedna je od najnežnijih i najčistijih autorovih kreacija jer pokazuje ljudsku unutrašnjost, izvrće nutrinu, ogoljava mentalnu sferu otvoreno prikazukući sivu pihtijastu moždanu masu, najskrovitije emocionalne  ponore i najdublje (i najviše) razine duha ispoljava, predočava na pozorišne daske, prenosi na verne gledaoce teatra, ljubitelje i poštovaoce ovog i ovakvog pozorišta.

Rukopis Urbanovog rada, kvaliteta i senzibiliteta, ekspresije i inteligencije, prepoznatljiv je i u najnovijem ostvarenju. Scene iz utočišta duševnih bolesnika, psihijatrijske bolnice, koje govore o slobodnoj sutrašnjici podsećaju na rediteljevu čuvenu predstavu “Mara-Sad”; seciranje pisca i njegove biološke (fizičke), psihološke, kao i stvaralačke strukture nalikuje razapinjanju Danila Kiša u “Času Anatomije” gde je Urban izobličio licemerje, društveni kič, osporavanja i divljenja umetnikovom delu; pijačni mirisi i paradajz-sokovi (krvavi oblivi) vraćaju sećanja na “Kapital”; početak i kraj jednog života i celog sveta prisan je “Poetici gledanja”; živa i žestoka muzika izvodi se  u “Hasanaginici” i predstavi “Ibi The Great”, kao i u ovoj poslednjoj. Ali sada je ipak sve drugačije, rekla bih i puno bolje. Iskrenije, prirodnije, blistavije. Potpuno zrelo i samouvereno. Nema provokacija. Priča priča priču sama za sebe. Uzvišeno je i to uzvišeno odavno je premašilo lepo.

Jedan od prostora, mesta dubine ove predstave je sam grad Subotica. Pisac Deže Kostolanji, Subotičanin, po kom je gradsko pozorište dobilo ime,  napisao je: “Onaj ko ovde odraste, tom su oči šire nego onima koji životno krštenje dožive u jednoj mudro uređenoj prestonici. Mene su tajanstvenost koja se skriva u mađarskoj provinciji i mistika koja se skriva u čoveku iz palanke nagnale na pisanje i samo se u toj meri osećam piscem u kojoj sam dobio snagu od sile koja deluje u provinciji”. Drugi jedan pisac, savremenik i srodnik Kostolanjija, rođen u Subotici kao Jožef Brener, stvaralac koji je takođe dobio bistu u svom rodnom gradu, dramaturg, slikar, muzičar… koji je stvarao pod pseudonimom Geza Čat centralna je ličnost predstave, ne jedna već dvostruka i trostruka (igraju ga Boris Kučov, Gabor Mesaroš i Robert Ožvar), mnogostruka, svestrani umetnik, ali i veliki patnik i nesrećnik. Lekar koji je ustvari bolesnik, istovremeno beli mantil i ludačka košulja. I Ildiko Lovaš kroz roman, a za njom Andraš Urban kroz predstavu, sloj po sloj razotkrivaju istinsku, bolnu i potresnu sudbinu ovog kontroverznog naučnika medicinske struke i umetnika, upućujući nas na njegove naučne studije, note, crteže, slike, knjige, naročito na stranice dnevnika Geze Čata (koje otvaraju jedan dublje skriveni dnevnik), ali praveći i reference na filmove inspirisane životom i delom ove i s njom povezanih ličnosti (poput filma “Opium -  dnevnik jedne ludakinje”, režija: János Szász, Mađarska, 2007).

Njegova priča, pre nego što se za njegovo ime sazna vidi se kroz oči tri žene, majke (igra je Timea Filep) koja više nije mogla da izdrži, supruge (u fantastičnoj glumačkoj obradi Gabrijele Crnković) koju nikad nije ni voleo i ćerke za koju pola života nije ni postojao (takvu, mladu glumi Andrea Verebeš, onu koju će pokositi objavljivanje očevih dnevnika, kojoj je otac bio vraćen pa ponovo uskraćen, zrelu, staru odigraće Livia Banka). Glumci će u urbanovskom maniru preuzimati i druge funkcije i uloge, u jednom momentu biće brojna Brenerova rodbina u neverovatnom scenskom pokretu.

Otkrivanjem Čatovih  dnevnika, rađa se ime. Geza Čat pravi se od blata. Spomenik mu je u Subotici podigut, odate počasti, a ova predstava vraća sećanja na stvarni život tog čoveka i umetnika, lucidnog genija i ludaka.

Jožef Brener, taj umetnik pod pseudonimom Geza Čat, bez majčinske pažnje i ljubavi, taj poklonik opijata i morfijata, ženjen Olgom, Jevrejkom, neželjenom od strane familije, nevoljenom s njegove strane, lekar, a pacijent, begunac iz duševne bolnice, taj ubica žene, potom samoubica, taj rođak čuvenog Dežea prema čijem detetu se svi ti rođaci i Deže neće Bog-zna-kako pokazati, primer je egzistencijalne psihoanalitike. Usamljenik, željan dodira. “Buntovna ptica” ljubavi. Dva i više lica. Svestran grešnik kao i svaki drugi pravi, veliki umetnik, koji iščekuje svoju smrt, jer tad postaje ono što zapravo jeste. Taj nestanak je trenutak kad počinje da postoji. Novi nastanak identiteta. Statua.

Početak života, nastavak i realizacija, zaokruženje, smrt, sve je u predstavi dato iznutra, kroz mnoštvo monologa koji su kao glasovi u glavi što odzvanjaju, neprestano traju,  iz off-a. Na sceni je impresivna neverbalna gluma glumaca kroz koju prepoznajemo sekvence umetnikovog dela. Poetika bizarnog, teškog, psihološki eksplicitnog, strašnog, mističnog zanemela je gledaoce. Vibrantne boje crvene i plave pozadine i igra senki. Kamerni orkestar, profesionalni bend sačinjen od kontrabasa, daira, dva klavira, harmonike i bubjneva izvodi neku drugu “Karmen”. “Kada ću te voleti? Dobri Bože, ne znam. Možda nikad. Možda sutra. Ali danas sigurno ne”, dobija potpuno drugačiji smisao u Urbanovoj “Habaneri”. Kavez, bolnički krevet, akvarijum, kostur, medicinska lutka… samo su neki od rekvizita antiutopijske scenografije koju je sam reditelj osmislio. Život prikazan od majčine utrobe do kostrura, od novorođenčeta do mumije groba i do spomen-statue. Krvavo rajsko voće i zalepnjeni na glave mozgovi… pametna Urbanova režija  preko živih slika vodi u piščeve dnevnike (“Dnevnik morfiniste”), iz njih u dnevnik i fantastični svet jedne umobolne žene (izvesne gospođice G.), iz njega u Brenerov psihijatrijski priručnik (“Psihički mehanizam mentalnih bolesti”). Onda u novele (“Opium”), pa u scenski oživele crteže i slike autora koji je uvek u graničnim zonama, koji ide do krajnjih granica svojih izdržljivosti, što jednako razotkriva njegovu genijalnost, kao i njegove strahove, izopačenosti i demone, čime reditelj postiže još jači utisak na publiku.

Prateći Urbanove naklonjenosti ka filozofiji egzistencijalizma, ova predstava podseća na elegičnog Sartra, gde je bivstvo po sebi  identično, nepokretno, ispunjeno i protežno dok je bivstvo za sebe zapravo čovek, zato što je on jedini koji ima svest. “Čovekom ništavilo dolazi u svest”, kaže Sartr,  uništava se bivstvo po sebi, čovek je slobodan.

Od svega viđenog, najstrašnije je ono što je postojano, stvarno, sve. Što je pozorište refleksija realnosti. Kad te Bog ritne u stomak rađa se dete, umetnik, koji je i anđeo i patuljak. Bez ikakve greške Gospodnje. Jedan čovek dva lika. Tako je i sa pozorištem i životom. Jedna stvanost, dva vida, oblika.

Kad te bog ritne u stomak, rodiš se nakon što umreš.

Bravo! - za kolektivno umetničko scensko delo, za fantastičan estetski doživljaj!

 

Subotička premijera predstave bila je 15.06.2022, u Pozorištu “Deže Kostolanji”.

 

Emilija Kvočka (neobjavljena kritika)

Partneri

Pratite nas na Facebooku