Obavestenje

* Sve predstave sa redovnog repertora imaju prevod na srpski. Prevod se emituje na scenskom portalu. *

Mala mađarska pornografija

× ResponsiveMultiLevelMenu (codrops) style requires jQuery library version 1.7 or higher, but you have opted to provide your own library. Please ensure you have the proper version of jQuery included. (note: this is not an error)
Reditelj
Nikita Milivojević
Premijera
13.04.2017.



O čemu je "Mala mađarska pornografija"?

Samo veliki ljudi spremni su za velika dela, za hrabre poteze. Samo hrabri mogu da se suoče sa istinom, samo oni mogu da ponesu krst koji svaka velika istina nosi. Proslavljeni mađarski pisac Peter Esterhazi nije mario za svoju slavu i ugled, za to kako će sve da izgleda kada se sazna da je njegov otac, kome se neizmerno divio, bio zapravo špijun. Esterhazi je hteo istinu iznad svega, držeći se Aristotelove: "Drag mi je Platon, ali draža istina". Ovo je priča o tome kako svaki potez naših predaka ali i ono što mi radimo danas ima dalekosežnije posedice od pukog trenutka u vremenu... Ovo je jedna od retkih, tihih predstava, koja odzvanjaju, na melanoličan, na momente duhovit način. Filozofski promišljena režija Nikite Milivojevića, duboka uronjenost u tugu i bol glavnog junaka, opijajuća maštovitost u pričanju priče o ocu koji je izdao sina, publiku raskopčavaju na način na koji se do sada nije desio u Ujvideki sinhazu...

 

Ko je ko u predstavi?

Narator ‒ Zoltan Širmer
Otac ‒ Aron Balaž, k. g.

Udbaši, činovnici, novinari, navijači, a zatim:
Žena
 ‒ Emina Elor
Stotinar Polaček ‒ Daniel Husta
Natporučnik Varga ‒ Arpad Mesaroš
Majka ‒ Agota Ferenc
Kapetan Farkaš ‒ Robert Ožvar, s. a.

Adaptacija: Nikita Milivojević, k. g.
Koreografija: Amalia Benet, k. g. 
Scenografija, kostimi i izbor muzike Nikita Milivojević i Amalia Benet, k. g.

RežijaNikita Milivojević, k. g.

Donator predstave: Uprava za kulturu i obrazovanje grada Novog Sada

* * *

Nikita Milivojević, reditelj “Male mađarske pornografije”:

“Predstava ‘’Mala madjarska pornografija’’ je nastala iz tri različita romana ‘Petera Esterhazija:  ‘’Harmonia caelestis’’ , ‘’Ispravljeno izdanje’’ , (koje je u stvari svojevrsni nastavak ‘’Harmonije caelestis’’) i ‘’Male mađarske pornografije’’ . 

Od sva tri dela za mene je najfascinantniji bilo ‘’Ispravljano izdanje’’ tako da je on u sižejnom smislu i osnovni okvir predstave . Istovremeno, ne pamtim da mi se jedan naslov toliko dopao kao što je : ‘’Mala mađarska pornografija’’. On, naime, tačno izražava moj doživljaj sveta u ovom trenutku . Naravno da mađarska pornografija lako može da bude i srpska, evropska, odnosno svetska. Kada kažem ‘’pornografija’’, onda ne mislim uopšte na erotski smisao te reči, već više metaforično. Mislim, recimo, na činjenicu da Donald Tramp , koji je multimilijarder, zastupa interese siromašnih i radničke klase, i oni za njega glasaju!?… Za mene  je to nekakva vrlo bizarna ‘’pornografija’’… Ili sve ovo kroz šta prolazi Evropa, sa Bregzitom, izbeglicama, granicama … Na kraju krajeva, kroz šta prolazimo svi mi već dugi niz godina. Ima nešto strašno licemerno i pornografsko u tome kako uopšte funkcioniše ovaj svet .

Konkretno, u priči Petera Esterhazija radi se o otkrivanju užasno neprijatne porodične istine koja menja potpuno život glavnog junaka . U tom smislu postoji jedna gotovo antička dimenzija u romanu, mogao bi za trenutak da nas podseti na Edipa recimo… U jednom trenutku glavni junak kaže kako je zabluda ono što vidimo, odnosno da je istina uvek negde ispod površine. Na površini obično stvari uvek izgledaju mnogo bolje, u nekakvom prividnom redu , harmoniji … Ali ispod se uvek nalazi neki ‘’kostur u ormanu’’. To manipuslisanje istinom je ujedno i osnovni razlog da radim ovu predstavu .

Što se tiče saradnje sa mađarskim pozorištem, ona je bila onakva kako samo reditelj može poželeti da bude.  Kada sam počeo da radim, uvek kada bi me neko pitao gde sam i šta novo radim , čim bih pomenuo Ujvideki sinhaz, čuo bih: “Oni su odličan glumački ansambl‘’ i slično… Tako da mi je bilo vrlo zanimljivo da proverim kako je to uopšte postalo nešto kao opšte mišljenje. I mislim da sam tokom rada sa njima to otkrio. Pored toga što se, pre svega, radi o darovitim glumcima, oni su za naše uslove neverovatno samodisciplinovani. I uopšte nisu arogantni, tako da je vrlo jednostavno i prijatno raditi sa njima.”

Glumac Zoltan Širmer, narator u predstavi:

Esterhaziju je teško da prihvati činjenicu da mu je otac bio špijun. Ne može da proceni, da li je to bila njegova slobodna odluka ili je to morao da uradi. Esterhazi, pak, priča o tome da svako od nas odlučuje šta će da uradi, on sam nije siguran da li je njegov otac loš ili dobar. Sam kaže da voli oca ali da mrzi špijuna u njemu. Iz dosijea nije saznao je li to otac morao da bude špijun. Esterhazi se zato muči, nekad je uz oca, nekad protiv ali do kraja nema mira. Priseća se kako mu je bilo dobro dok nije saznao da je njegov otac špijun, pisao je kako je hteo i šta je hteo a otkako je saznao strašnu istinu, sve je palo u vodu. Sve stvari koje su se dešavale u njegovom životu treba opet da presloži, da preispita, do najmanjeg detalja, čak i to da li je ga je otac iz ljubavi vodio na utakmicu ili je to uradio samo zato što je na utakmici imao zadatak da nekog uhodi. S druge strane, pisac razmišlja i o tome, šta bi bilo da otac nije pristao da špijunira, možda bi ga ubili, onda se ne bi mučio, ne bi bilo ni njih dece koje je trebalo othraniti… Jako je teško o svemu tome prosuđivati. Zavisi od čoveka do čoveka da li bi osudio nekoga jer je špijun ili bi pokušao da nađe razloge da ga ipak opravda. Za mene lično, on je špijun, a da li je to morao da postane, ili ne, to nikad nećemo utvrditi. Mislim da ni sam pisac nije mogao da živi s tom dilemom i tom borbom.” 

Glumac Aron Balaž, otac u predstavi:

“Priča iz predstave dešavala se posle 1956. godine u Mađarskoj. Ako bismo danas kod nas otvarali dosijee, i ako bi svako morao da kaže iskreno šta radi, verovatno bi celo društvo bilo u stanju šoka. Jer, nikad ne znaš ko je oko tebe, da li je tvoj komšija - komšija ili je neko drugi? Ali ja lično ne želim time da se bavim, ja prosto želim da svoju kičmu držim uspravo koliko god je to moguće. Ako neko može da živi sa tim i mirno spava, pa neka živi i spava. Sve zavisi od čoveka, duše, svesti… Nemamo mi vremena danas da se time bavimo, nema predaha, samo kad pogledaš studente danas, a i kada kada sam ja bio student, isto se dešavalo, izlazilo se, protestovalo se, druga generacija je danas na ulici, nema predaha, kao da gledaš vevericu koja trčkara u onom krugu. U predstavi pratim instrukcije šta se priča o ocu, liku kojeg igram. Ne odlučuje se u predstavi, je li on kriv ili nije. To pitanje ostavljeno je otvoreno. Tako probam i ja… Uvek kažem da je glumac svom liku i doktor, i psihijatar, i advokat. On mora sve tri te funkcije istovremeno da obavlja da bi njegovu istinu mogao da pokaže. Samo su tu nagađanja zašto jedan čovek pristane da bude špijun, ni Esterhazi nije objavio zašto, možda nema ni u dosijeu zašto i kako su ga vrbovali. Potresna je to priča, niko se ne bi radovao kada bi saznao nešto slično. Ceo život ti kolabira, totalni kolaps se desi. Stvari koje si proživeo, jeste, bile su su ok, ali u pozadini je stajalo nešto drugo - interesi, zadaci… A sve je urađeno vešto tako da bi se pokrio i privatan život, “tako da se ne vidi vez”… To je kao tajni agent ali malo gore.“

Galerija

Partneri

Pratite nas na Facebooku