Obavestenje

* Sve predstave sa redovnog repertora imaju prevod na srpski. Prevod se emituje na scenskom portalu. *

"Sanjari", 21. marta

Ko su danas sanjari o kojima govore "Sanjari", ima li tih ljudi od onog sveta koji su još uvek toliko nevini da veruju u promenu sveta na bolje? Šta je danas, u vremenu tolike i takve otupljenosti, istinska pobuna i jesmo li, zarad najbanalnije malograđankse komotnosti, spremni za nju? Ima li te pobune u pozorištu, tom imaginarnom prostoru slobode, na sva ova pitanja pokušava da odgovori predstava "Sanjari - fantazmagorija jedne revolucije", za koju je inspirisan pričom Žilbera Adera i tekstovima Bertolta Brehta, Noama Čomskog, Ulrike Majnhof, „Nevidljivog komiteta“ te drugim dokumentima, tekst napisao Robert Lenard koji je i reditelj predstave.

O tome zašto je birao  ovaj tekst, reditelj kaže: "Pedeset godina od 1968. Pedeset godina od te političko-kulturno-seksualne revolucije. Ta revolucija je umrla, njeni učesnici su postali, ili teroristi, ili primereni građani novostvorenog kapitalizma. Poslednja globalna pobuna je misterija i dan danas ‒ ali upravo ta misterija nudi i mogućnost da se zamisli jedna nova, bolja, još suludija revolucija. I to danas, u imaginarnom prostoru pozorišta. “Sanjari”, i knjiga Žilbera Adera, i istoimeni film Bernarda Bertolučija  su intimne priče, privatne seksualno-intelektualne revolucije koja je paralelna sa velikim događajima izvan zidova građanskog stana. Priča o trojci, koja se upoznaje kroz ljubav prema filmu i umetnosti i upušta sve dublje u pohotu, postaje ogledalo revolucije. "Bertoluči je definisao sanjare kao ljude koji legnu na spavanje jedno veče a očekuju bolji svet sutra kad se probude. Po toj definiciji sanjari smo - svi mi, sem, naravno, te male klasne elite iznad naših glava. Pravo pitanje ipak zvuči: da li smo mi spremni na pobunu? Da li smo mi oni sanjari koji će verovati do te mere da uzmu molotovljev koktel u ruke? I da li danas taj san uopšte može da se ostvari? Pozorište je uvek i bilo mesto pobune i revolucije, čak i kad revolucije na ulicama nije bilo, i to upravo zbog imaginarnog prostora koji stvara. Dakle, u pozorištu je uvek sve moguće, pa čak i revolucija. Nije to uvek pobuna sadržaja, može biti i forme. Može biti i pobuna protiv malograđanštine ili očekivanja gledaoca. Može biti i pobuna protiv dosadašnje komunikacije između glumca i gledaoca. A kao svaka revolucija, i ova može da bude neuspešna ali uticajna."

U glavnim ulogama su: Emina Elor, Daniel Gomboš i Bence Salai. Uz njih igraju: Terezia Figura, Agota Ferenc, Daniel Husta i Ištvan Kereši
 

Glumci o sanjarima...

Emina Elor: "Nema sanjara danas.. Nema dovoljno jake vizije. Bezidejni smo i opšte mesto smo... Bez orginalnosti. Puni smo komercijalnih i šablonskih ideja... Nema koncepcije. Prave, vredne i istinske. Ima gluposti. Puno gluposti ima. Zaglavljeni smo kod starih šema... Joj, što sam alternativan, joj što sam dubok. Uh, al' sam sad rekao nešto jako! Dosadno je. I ovi sanjari... Deca... 

Bence Salai: „Nisam potpuno siguran o čemu sanjari  „Sanjara“ sanjaju ali verujem da nam je svima bolje što ne živimo u svetu koji zamišljaju tri glavna glumca, koji je najlakše nazvati izopačenim. Svet je suviše složen i ne može se promeniti sloganima ispisanim na transparentima, zato ne verujem u akcije ove vrste. Ne stavljam upitnik na rezultate pobune, nego njen dugoročni učinak. Smatrati da u današnje vreme pozorište ili umetnost može doprineti promenama je smešno. U predstavi „Opera ultima“ Novosadskog pozorišta izgovorena je rečenica: "Ova predstava („Figarova ženidba“) je jednom izazvala revoluciju...  „... Danas samo klimamo glavom ili sležemo ramenima. U najboljem slučaju. Žanrovi u kojima se glumci deru u mikrofon i suočavaju publiku sa svakodnevnicom  postaju parodija samih sebe, njima se ne postiže ništa. Poštovana publika, koja je na jedvite jade došla u pozorište, ode sa predstave sa blago oštećenim sluhom. Znači, šta se može uraditi? Mislim da 2018. godine deranje, razbijanje, suočavanje u pozorištu nije revolucionarno, nego stereotipno i jadno. Revolucija može da bude umetnički kvalitet, prava vizija, preciznost i predani rad. Ovom poslednjem bi prilično doprinelo to da se rad ceni i vrednuje. Ali krug je zatvoren dok god svi igramo da preživimo...“

 

 

Partneri

Pratite nas na Facebooku